Knjige

Komad duše

Uspeh prva četiri romana Tamara Popov zaokružuje zbirkom u koju je utkala komad svoje duše, ali i svačije pomalo.

Ovo je knjiga koju će žene nositi u torbama i čitati krišom kada im nije dan. Knjiga koja će se prepričavati sestrama, prijateljicama, komšinicama. Knjiga u kojoj ćete sigurno pronaći komad svoje duše.

ZAVIRITE U KNJIGU:

REČ AUTORA:

Prvi roman napisala sam sanjajući da će jednog dana biti objavljen. Naredna tri napisala sam na krilima vaše podrške i ljubavi, zbog vas i za vas. A ove tekstove… ove tekstove napisala sam za sebe.
Nije moj život bio inspiracija za svaki. Ali jesu stvarni životi, jesu istinite priče, jesu stvari kroz koje svi mi, bar ponekad, prođemo. Možda ćete u nekom pronaći sebe, možda mene, neku prijateljicu, sestru… Možda će vam neki tekst naterati suze na oči, možda će vam neki otvoriti te iste oči… Možda…
Ovo je za moju mamu, bake, tetke, ujne, strine, sestre, snajke, sestričine, bratanice, drugarice, kume i sve moje čitateljke koje su negde, nekome, ostavile komad duše.

***

Niko mi nije rekao da te neću odbolovati u gužvi, u glasnoj muzici, u čašama alkohola i nekim tuđim rukama.
Niko mi nije rekao da neke tuge moraju da se prebole u tišini i da to što se pravim da mi se nisi dogodio neće pomoći.
Niko mi nije rekao da ću te jednog dana sre-sti i da će me ošamariti svaki trenutak koji sam provodila pokušavajući da te zaboravim.
Da ću se setiti svakog momenta kojeg sam želela da izbrišem i da ćeš mi više nedostajati kad si blizu mene, nego kad nisi.
Niko mi nije rekao da ću povremeno, iz navike, krenuti da te nazovem onim nadimkom koji smo znali samo nas dvoje i da će moji prsti imati potrebu da ti prođu kroz kosu.
Niko mi nije rekao da će biti bolno da te pogledam u oči, da ću te iznova puštati da mi lomiš srce i da ćemo se vraćati na početak svaki put kad se sebi zakunem da je kraj.
Niko mi nije rekao ni da će zagrljaji boleti od nemoći da u njima zauvek ostanemo, ni da ćeš sa svakim odlaskom sa sobom poneti i komad moje duše.
A ne ostaviti mi ni gram svoje.

***

uvek smo bili protiv sveta
ti i ja
zar ne?
ili je svet bio protiv nas
kad malo bolje razmislim
sećam se kako su se moji svi
pravili da su srećni
jer sam srećna i ja
i kako su tvoji svi
imali one lažne osmehe kad god sam tu
sećam se i da nas nije bilo briga šta ko priča
i šta ko misli
sećam sam se kako smo one noći kisli
zaljubljeni i srećni
ubeđeni da će trajati
i da se nikad nećemo kajati
što smo išli protiv svih
sećam se kako si me pogledao
kad si me pitao zašto se ne bih udala za tebe
i kako sam ti govorila da si lud dok sam u sebi
vrištala “hoću”
i sećam se kako vrlo brzo više nisam mogla
da spavam noću
nisam mogla ni da dišem
kad pomislim na tebe
nisam mogla da smirim glavu
i sećam se kako su svi oni koji su navodno
zbog nas bili srećni
jedva čekali da kažu da su bili u pravu

***
Nismo nas dvoje za kuću u cveću i srećan kraj.
Nismo oni koji će ostariti držeći se za ruke i nismo ono dvoje koji svake večeri zagrljeni legnu.
Nismo nas dvoje za “živeli su srećno do kraja života”, za bajku i ljubav koja će se prepričavati unucima.
Nisi moja životna ljubav i nisam ona koja može tvoja ludila da smiri.
Nismo nas dvoje onaj srećni par i niko neće izgovoriti “baš takvu ljubav želim” gledajući kako se grlimo nasred grada.
Niko o nama neće pričati uz setni uzdah i ono “eh, kako su se voleli” i neće za nama ostati baš nijedna pesma koja će nas jedno na drugo podsećati.
Neće za nama ostati nijedna fotografija, ni naši inicijali urezani na nekoj klupi ili drvetu u parku, ni naši prijatelji se neće sećati da smo ti i ja nekad bili “mi”…
I imaćemo jednog dana tu kuću u cveću i srećan kraj, ti sa nekom koja te nimalo neće pod-sećati na mene, ja sa nekim koji ti ni po čemu neće biti sličan.
Imaćemo sa nekim “živeli su srećno do kraja života” i niko neće znati zašto se tvoja ćerka zove baš kao ja i zbog čega moj sin nosi tvoje ime.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *