Knjige

Dnevnik jedne ljubavi

Njih dvoje.

Priča bez kraja, sa konstantnim krajevima.

I novim počecima.

Nađa i Vukašin su svoju priču započeli u srednjoj školi. Skoro deceniju kasnije njih dvoje i dalje nisu sigurni šta žele od života i jedno od drugog. Nađa ne može da ode od Vukašina, a on ne ume da ostane. Ili obrnuto.

Ponekad ljubav i strast nadjačaju razum. Ponekad razum nadjača njih.

Da li je moguće da ona najveća ljubav ne bude prava?

PROČITAJTE PRVO POGLAVLJE:

Kažu da je u prirodi velikih ljubavi da nas veliko i iznevere. Da nas prvo uzdignu do visina, da osetimo let u kosmos… A onda nas bace na zemlju.
Velika ljubav izgazi naše najveće slabosti.
A često za velike ljubavi biramo male ljude koji joj nisu dorasli. I te velike ljubavi i mali ljudi ostaju deo nas zauvek. Ostavljaju bolne ožiljke na srcu.
Koji u nekim slučajevima nikada ne prestanu da bole.

Dom.
Šta je zapravo dom?
Ona četiri zida u kojima sam provela prvih sedamnaest godina svog života?
Ili oni zidovi među koje me je majka zatvorila bežeći od propalog braka?
Onaj iznajmljeni stan u kom sam živela dok sam studirala?
Ili ovaj u kome trenutno živim, kojim je otac želeo da popravi sve što je godinama kvario tako što je na vrata zakačio moje ime?
Ništa od toga nije dom.
Ni hotelske sobe u kojima često spavam, ni hladni kreveti, ni tuđi gradovi.
Osobe?
Negde sam pročitala da dom nije mesto, već osoba.
Jedna mi pada na pamet.
Ali, ne.
Nikada on nije bio moj dom.
Usputna stanica, možda.
Omiljeni hotel, omiljeni grad, omiljena osoba kojoj se vraćam iznova.
Omiljeno sve.
Nisam ga dugo videla.
Nisam ni znala da želim.
Nisam znala da mi nedostaje.
Ali sećanja su čudna stvar. Posebno ako su negde zapisana, crvenom hemijskom po papiru požutelom od starosti.
Otvorila sam flašu vina, iako ga zapravo i ne volim mnogo. Jedino je što sam imala u stanu. Onom koji bi trebalo da mi bude dom.
Nisam želela, nisam znala da želim, ali… posle dve čaše vina poslala sam mu poruku.
Njemu, usputnoj stanici.

– Bila sam za vikend kod mame i pokupila dnevnike iz perioda kad smo se smuvali. Umrla sam od smeha. I malo od nostalgije.
– Nedostajem ti? Znaš da sam samo jedan poziv daleko. 🙂
– Ne izvrći moje reči, Vukašine Martaću. Nedostajemo mi oni mi od pre deset godina. To je više jedan vremeplov daleko. 🙂
– Mislim da znam način da nas vratim u to vreme. Ako me razumeš. 😉
– Nepopravljiv si.
– Zato me i voliš.

Zbog reči na slovo “v” mu nisam odgovorila na poruku.
Branim se ćutanjem.
Umesto toga, ponovo sam u ruke uzela svoje stare dnevnike. Bilo bi dobro da njihovo iščitavanje može da nas vrati u ta neka vremena.
Fizički.
Ne samo glavom i srcem.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *